Криминалитет на друштвеним мрежама

Продор друштвених мрежа у све слојеве друштва донео је поред поред очигледних предности и одређене лоше аспекте којих полако као друштво постајемо свесни. Целокупне информационе технологије и друштвене мреже постале су и средство, али и полигон за извршење кривичних дела. Савремено друштво постало је зависно од коришћења друштвених мрежа, па је осим забаве коју исте доносе, постало осетљивије на садржај на истим. Према званичним подацима Републичког завода за статистику, око 80% становништва Републике Србије користи неку од друштвених мрежа.

Шта је друштвена мрежа? Најшире прихваћена дефиниција јесте она коју нам даје Оксфордски речник, који друштвену мрежу дефинише као “сајт или апликацију кроз коју корисници могу да комунирицрају једни са другима, тако што додају информације, поруке, фотоградије итд”.

Имајући у виду значај друштвених мрежа и степен њихове инкорпорираности у свакодневни живот сваког појединца, јавила је се потреба за подробнијим филтрирањем садржаја, те касније и евентуалног процесуирања у смислу казнене одговорности лица која су садржај поставила на друштвеним мрежама.

Иако се постанак друштвених мреже везује за крај прве декаде двехиљадитих, кривично право се криминалитетом који се бави рачунарским технологијама бави још од почетка 21. века. Наиме, Савет Европе је 2001. године усвојио Конвенцију о компјутерском криминалитету са Додатним протоколом који садржи обавезу кажњавања аката расизма и ксенофобије учињених путем рачунарских технологија. Савезна Република Југославија је потписник поменуте конвенције, међутим Република Србија као њен сукцерос никада није ратификовала исту.

Упоредноправно посматрано, приметан је тренд регулативе интернета и санкционисања недозвољеног садржаја. У Европи најдаље је отишла Немачка, која је почетком 2018. године донела закон под називом “The Network Enforcement Act (Netzwerkdurchsetzungsgesetz)” познатији као NETZDG који установљава обавезу уклањања “очигледно незаконитог” садржаја у року од 24 часа од тренутка објављивања са свих друштвених мрежа под претњом драконских казни. Са друге стране, веома сличан закон усвојен је у Француској средином 2020. године, међутим исти је оцењен као неуставан од стране Уставног суда те земље, те повучен из даље процедуре.

У домаће законодавство ову материју први уводи Кривични законик из 2003. годинe и од тада поседује позитивноправни континуитет. Иако је сама тематика обрађивана још доста раније у оквиру кривичноправне теорије по називом “КИБЕР криминалитет”, док је данас устаљен назив “Сајбер криминалитет”. Један од најважнијих домаћих подзаконских аката у овој тематици јесте Уредба Владе Републике Србије о безбедности и заштити деце при коришћењу информационих технологија.

Кривичноправна теорија прави поделу на кривична дела где су рачунари и друштвене мреже средство извршења (computer related crime) и где су објект извршења (computer crime). За обе категорије приметан је велики пораст.

Кривична дела могу бити извршена директно путем друштвених мрежа, односно на друштвеним мрежама, те ће сама та радња представљати радњу извршења дела. Примери таквих дела су бројни, али као најчешћи се јављају кривично дело Увреде, Угрожавање сигурности, Позивање на насилну промену државног уређења, итд.

Узмимо за пример кривично дело Угрожавање сигурности из члана 138 Кривичног законика. Наиме, уколико лице на свом профилу на друштвеној мрежи објављивањем садржаја (текст, видео или аудио снимак) упути претњу да ће напасти живот или тело одређеног лица или њему блиског лица он ће самом том радњом извршити кривично дело, без обзира да ли је се та претња заиста и манифестовала у стварном свету. Са стране закона, радња извршења је предузета, само је са стварног света пребачена на виртуелни. Последица је наступила и иста се огледа у осећају угрожености лица коме је упућена. Да би ово кривично дело било испуњено претња мора бити упућена тачно одређеном лицу или одређеном кругу лица.

Занимљива је одлука Апелационог суда у Београду Кж2.По3.16/11 из 2011. године, где је суд нашао да “нема места гоњењу лица АА коме је стављено на терет да је угрозио сигурност више лица – особа које намеравају да учествују на манифестацији „Парада поноса 2010“ у Београду, дана 10.10.2010. године претњом да ће напасти на живот и тело тих лица, на тај начин што је на интернет презентацији друштвене мреже „Facebook“ у оквиру „Стоп геј паради“, са свог профила упутио претећу поруку „Биће меса, биће клања педера“, која је била упућена свим евентуалним учесницима планираног догађаја. “ Суд је закључио да у конкретном случају није остварен битан елемент кривичног дела угрожавања сигурности, будући да није дошло до индивидуализације пасивног субјекта, где се као последица кривичног дела угрожавања сигурности јавља управо осећај несигурности пасивног субјекта, односно где пасивни субјект претњу мора схватити озбиљно.”

Супротна овом “извршењу на мрежи” је ситуација када су одређење радње које се могу окарактерисати као радња извршења кривичног дела предузете у стварном свету, а обелодањене су објављивањем садржаја на друштвеним мрежама. Неретко прође одређено време између те две радње што може знатно отежати доказивање.

У протеклом периоду друштвене мреже биле су преплављене садржајем, где превагу односи видео садржај, где се приказују одређење радње које би се могле окарактерисати као извршење кривичног дела. Међутим, то није тако једноставно. Чак и данас уз сав напредак технологија, уколико се строго држимо закона, процесуирање таквих радњи може представљати проблем за органе гоњења. Услед тога, нажалост, неретко се долази до неке врсте правне акробатике којим се покушавају премостити ти процесни проблеми, а то нужно повлачи проблеме у одбрани окривљених од стране њихових бранилаца. Како право не трпи прагматизам, неопходно је строго поштовање процесних правила.

Треба указати на разлику између термина “КРИВИЦА” и “КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ”. Наиме, кривица је елемент у општем појму кривчног дела, а кривична одговорност је констатација, тј. утврђивање да неко испуњава услов да у односу на њега буде примењена кривична санкција. Дакле, кривичну одговорност можемо схватити као термин који има претежно декларативни карактер, а не суштински. Суштина се решава на нивоу постојања свих конститутивних елемената кривичног дела, а сви они морају бити посебно утврђени, односно претпоставка кривице није дозвољена.

Управо се ту наилази на проблем. Кривични законик предвиђа да је кривично дело оно које дело које је законом предвиђено као кривично дело, које је противправно и које је скривљено. Постојање сваког од наведених елемената се мора посебно доказати и то у време предузимања радњи које се могу окарактерисати као радња извршења кривичног дела, што представаља нимало лак задатак органима гоњења.

Остаје да се види како ће се органи гоњења и поступајући судови понети у поменутим и сличним ситуацијама, те ће исти бити предмет подробније анализе у предстојећем периоду.

Београд, децембар 2023. године